Moj prvi sprint by Ana Smokrović :-)

“Moj prvi sprint” by Ana 🙂 U nastavku Anini dojmovi…

 

Moj drugi, al’ kao da je bio prvi tliatlon

Ana Smokrović

 

Gušt me ulovio prošlog ljeta kada sam igrom slučaja volontirala na kostrenskom triatlonu. Godinama sam se bavila plivanjem mono-perajom, a i nekoliko zadnjih godina trčkarala sampo Žurkovu. I nije da nisam znala za triatlon, razmišljala o tome u par navrata i škicnula sam čak i na web-stranicu riječkog „Rivala“. Ali eto, nikad ništa nisam izrealizirala i tako je ideja o triatlonu ostala baš to – samo ideja. Osim što me kostrenski triatlon oduševio iistog sam se časa i sama odlučila okušati u tom sportu, upoznala sam i divne ljude koji su mi postali prijatelji.  I eto, tako sam i ja počela trenirati.

 

Prvi triatlon koji sam napravila bio je super-sprint u Rovinju ovog ljeta. Cilj mi je bio iskusiti i završiti jednu triatlonsku utrku; osjetit kako to zapravo izgleda. Utrku jesam završila, no nakon te utrke bila sam malo zbunjena, iskreno. Očekivala sam da ću se zapalit za triatlon, osjetiti nekakve emocije, ali nije se dogodilo baš ništa. Dan po dan, pribliažavao se triatlon u Novigradu. Sprint. 750 m plivanja, 20 km bicikle i 5 km trčanja. „Oću ić’, neću ić’?“/ „Ma šta ako se samo osramotim, sto posto ću doć zadnja!“ i roj sličnih misli vrzmao mi se glavom. Strah je najgori neprijatelj. No, dogovor je pao – Iva i ja idemo u nedjelju jutro put Novigrada. Zaspala sam tu večer  s laganim leptirima u trbuhu i mišlju kako ujutro idem na svoj prvi triatlon (za rovinjski sam znala da ću nekako preživjeti, al ovaj je ipak bio malo duži; nije baš da mi je bilo svejedno). Probudila sam se ujutro, spakirala Tonku na nosače, pokupila Ivu, krenula u Istru i naravno, fulala izlaz za Novigrad.  Malo smo se Iva i ja đirale po Istri tražeći Novigrad i zapravo od silnog truda da stignem na vrijeme zaboravila sam na samu utrku. I eto nas u Novigradu. Vjetrić pirka, jutro, sunčano. Sve neki Talijani/ke, Slovenci/ke. Svi mi izgledaju kao opasni tonkci i tonke. Krenuli smo na startnu liniju. Kaže nam organizator: „Plivate do one barčice, okret i nazad!“. „Okej“, mislim si ja, „pa nije to tako daleko“. I onda, malo po malo barčica sepočela udaljavati. Kako imam dioptriju, barčica je samo „nestala“ i ja sam se odlučila ne uzrujavati, a leptiri uzbuđenja su ionako bili tu. Naposljetku, nisam niti imala vremena za neko opasnije razmišljanje jer je došaotrenutak za start. Čim sam krenula, leptira je nestalo, samo sam plivala i baš sam se dobro osjećala! Plivački je dio brzo završio. I nisam bila zadnja! 🙂 Dotrčkarala sam do zone izmjene, malo smotano ali na kraju uspješno, obavila sve potrebno i uzjahala svoju Tonku i krenula. Bicikla mi je nova disciplina. I najteža. Tek sam se nedavno navikla na sprinterice i još se nisam opustila. Vozim biciklu k’o nonica i kočim na nizbrdicama. Šećer na kraju – utrka otvorena za promet, tako da sam imala iskustvo bicikliranja u društvu autobusa i kamiona.  Al što te ne ubije te ojača – doslovno u ovom slučaju! Većina ljudi koja je izašla iza mene na plivačkom dijelu sada je projurila kraj mene na biciklama. Mogu noge izdržati, ali se glava mora naviknut na bicikliranje, cestu i sve što ona nosi. Zahvaljujući čudima moderne tehnologije, kilometrić-sat me informirao o odpedaliranim kilometrima. Trajalo je dugo to bicikliranje, nikad kraja. „Jesam li fulala negdje? Zašto nema nikog na cesti?Ma stoposto sam negdje krivo skrenula!!“ i slično. Ali nisam, i napokon sam i ja sretna završila biciklisitčki dio avanture, navukla Mizunice i krenula trčati. Definitivno najdraži dio triatlona. Ne zato što je zadnji, već zato štio imam nešto „forest-gampovsko“ u sebi. Nakon par-sto-metara prva dilema: „Kud sad, ravno ili skrećem?“ . I čudom, pojavio se jedan Slovenac iza mene i govori mi: „Ajmo tu lijevo!“ . I trčimo mi i trčimo, a ja razmišljam je li to pravi put i komentiram „Ako smo fulali, gotovo, diskvalifikacija!“, a on mi odgovara „Ma kaj te boli briga, pa trčiš zbog sebe, ne zbog njih!“ – istina totalna! Nekako sam u tim riječima našla i poantu triatlona –  barem ono što znači meni. I sa Slovencem sam odradila cijeli trkački dio – ma lik je bio totalna injekcija veselja – bodrio je sve trkačice i trkače koji su prolazili kraj nas, smijao se i nisam mogla poželjeti boljeg kompića za trčanje. „Koji ti je ovo triatlon?“, ja odgovaram:„Drugi, al nekako kao da je prvi.“ I on na to: „Super, samo da ne bude zadnji!“. Završila sam utrku i fino se podružila s dragim ljudima. Super-Iva je osvojila drugo mjesto, a iskusni tonkac Danilo je opet bio prvi! 🙂 Malo klope, malo druženja, malo smjeha, puno zabave. I polako smo Iva i ja krenule put Rijeke.

 

Bolju utrku nisam mogla poželjeti – opuštena atmosfera, dragi ljudi, sportski duh, podrška, zabava i veliko zadovoljstvo nakon završetka utrke s osmjehom preko cijelog lica. Tako bi nekako to trebalo i biti, čini mi se. I eto, nadam se da je ovo početak moje triatlonske karijere. 🙂

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *